Божо Ђурановић

Божо Ђурановић

Црногорска Спартанка

Погибија Попа Мила Јововића

Сердар Дука Канкараш

Погибија Ђулек - бега у Дуги

Суђење сердару Шћепану Радојевићу

Разура Пециреп Лазара

Црногорска Спартанка

На Граховцу, пољу од мегдана,

Војске су се смијешале двије:

Осам страшних и крвавих дана,

Тешка борба престајала није.

Турска војска, одморна и јака,

А по броју већа седам пута;

Наваљује на шаку горштака,

Ко аждаја, ненасита, љута.

У сред страшне треске и ломљаве,

У гомиле сасјечених људи;

Кадри-паша остаде без главе,

Црногорска сабља му пресуди.

Нестало је олова и праха,

Па ханџари сијевају љути;

Турска војска, безумна од страха,

Види да ће листом изгинути.

Онда турци почеше да бкеже,

Побацаше сабље и кубуре;

Ту их мртвих на хиљаде леже,

Кроз крваве кланце и гудуре.

А Цетиње с нестрпљењем чека,

Завршетак историјске битке;

Кад ће звона манастирских јека,

Поздравити славне побједнике.

Књаз Данило замишљено шета,

На миркове гласнике се љути;

Силна маса скупљенога свијета,

Пред Биљардом покајнички ћути.

Док одједном уз Цетињско поље,

Перјаник се на коњу појави;

Књаз потрча преда њ брже-боље,

А страхује шта ће да му јави.

Не познаде перјаника Мата,

Вас је крвав, на њ је десет рана;

Већ на прси медаље од злата,

И под њиме вранца од мегдана.

„Весели су гласи господару!

Ми смо срећне доживјели дане,

Сломили смо крила турском цару!“

— Виче Мато а притиска ране.

Још то Мато изрекао није,

Загрмјеше стотине пушака;

У знак грдне турске погибије,

И побједе граховских јунака.

Зајечаше звона с богомоље,

Јекну пјесма цетињскијем градом:

Сво цетињско одјекује поље,

Заљуља се коло пред Биљардом.

Док ево ти другог перјаника,

На турскога отетога хата;

Носи писмо од војводе Мирка,

Са Граховца главнога команданта.

Књаз читаше писмо од војводе,

С пуно пажње и веселе жеље:

Док се смрачи — и у коло оде,

Те прекиде народно весеље.

Не зна народ о чему се ради:

„Шта би ово“ у чуду се пита,

Из њедара књаз писмо извади,

И пред свима отпоче да чита:

„Драги брате, господару мили,

Јављам ти се с крвавог Граховца:

Ми смо турску силу саломили,

Да се прича док је Црногорца.

Граховац је — Косово постало,

То је људска лазина крвава;

Ту је мало живијех остало,

Као снопље — лешеви без главе.

Колико је мртвијех тијела:

Да долети Равијојла вила,

И да броји три дана бијела,

И опет их неби избројила.

Кадри-пашу, турског команданта,

Будућега великога везира;

Оштра сабља шину иза врата,

Црну Гору више да не дира!

Док је Црне Горе и Цетиња,

И на Ловћен гроба владичина;

Граховац ће бит' наша светиња,

И јуначке славе величина.

Књаже, брате, никад тако прије,

Не кошта нас добијена слава;

Хиљаде су погинуле двије,

Биранијех црногорских глава.

Међу њима три сокола сива:

Три најбоља Црногорца твоја,

Ђе се слава са сабљом добива,

У моменту најжешћега боја.

Прво ти је поп Јововић Лука,

Испод Гарча, високе планине;

Твоја десна из рамена рука,

Из јуначког села Марковине.

А друго је поп Ђуро Кусовац,

С Љуботиња — војвода признати;

Твој најбољи мрки Црногорац,

Који ће се вјечно спомињати.

А треће је дика перјаника;

Манојловић Ристо из Голије,

Змај огњени, Обилића лика,

Ни вила му равна била није.

Име ће се њима спомињати,

Док постоји наше историје;

Гусле ће их српске прослављати,

Докле сунце Црну Гору грије!“

Писмо стави за џамадан златни,

Па говори скупљеном народу:

„Мој народе, витешки и патни,

Колико нас паде за слободу?!

Сви сте чули шта ми Мирко пише,

Колико ми бораце нестаде;

Није живих остануло више,

Него што их на Граховац паде.

Да ми нико погинуо није,

Него Ристо, Ђуро и поп Лука;

За три ове јуначке делије,

Сва би Црна Гора да закука.

Иако ће побједа граховска,

У свјетске се писат' историје;

Нек умукне пјесма црногорска,

Нама данас до весеља није!“

Књаз бијаше смркнутога лица,

Крупне сузе смутиле му очи;

Докле једна поносна старица,

Из народа, пред књаза искочи:

„Господару! Шта уради ово?

Због чега си прекрстио руке?

Нека пјесма одјекне поново;

Ја сам мајка Јововића Луке!

Ја сам Луку јунаштву учила,

Да јуначки треба да погине;

Ђе потреба највећа би била,

За слободу своје отаџбине.

Свој је живот за слободу дао,

Ђе су оштре сабље сијевале;

Јуначки је на бојишту пао,

Јунаци се сузама не жале!

Поносна сам са његовом смрти

Живот даде ђе га треба дати;

Па весеље треба наставити,

А ја и ти, књаже, заиграти!“

И старица Јововића Ћетна,

Не марећи за полом граховски;

С погибијом свога сина сретна,

Заиграла, с књазом, црногорски.

Пјесма јекну јаче него прије,

С манастира звона загрмљеше;

Још Цетиње не доживље прије,

Свечаности ни прославе љепше.

Црна Горо, тврда и врлетна,

Благо твојим крвавим кланцима!

Ти ћеш бити поносна и сретна,

И богата земља с јунацима!

Докле мајке, као Ћетна што је,

Мушког срца, тврђег од камена;

Рађају ти браниоце твоје,

Призната ћеш бити и чувена.

Па зар не би величина ова,

Задивила чувене Спартанке?

На глас смрти својијех синова;

Да играју црногорске мајке.

Ово само Црна Гора има,

Нико више на овом свијету!

Ко је раван с Црногорцима,

Кад се гине за слободу свету?

Погибија Попа Мила Јововића

У данима кад на Никшић

Црногорци ударише,

Кад бијаху дошли дани

Да не буде турски више.

У логору црногорском,

Покрај куле Лековића,

Неко књазу оклевета

Попа Мила Јововића.

А књаз Мила дозиваше

У присуству свих војвода

Па му рече: „Попе Мило,

Нит'си вино, нит'си вода!“

Плану Мило као муња,

Полеће му сабљи рука,

А два ока ко стријеле

Сијевнуше у хајдука.

Војводе се уплашише

Од изгледа вука горског,

Да оружје не потегне

На владара црногорског.

Као да му оштрим мачем

Срце мушко расијече,

Па завика: „Господару!

Бог са тобом, шта то рече?

Зар признање то је твоје

Што учињех Црној Гори,

И зар има неко ко би

Мого Мила да прекори?“

Књаз не рече ништа више,

Већ у страну некуд гледа,

Док чувеном харамбаши

Срце пуца од иједа.

Па се с тешком љутњом бори,

Савлађује бијес у се

А на прси златне токе

Од иједа тресу му се.

Па љутито напуштио

Господара и војводе,

И под шатор свој свилени

Са мислима тешким оде.

Јекну као лав рањени,

Неправда га пече, боли;

Мисли како осветит' се

Господару – књаз Николи?

Па у љутњи гусле зграби

Одјекнуше танке струне

Кликну Мило као соко,

Па се мајком, Ћетном, куне.

Да ће поћи у град Никшић,

Сам, без иког истог дана,

И на мегдан позват силног

Мушовића капетана.

Баци гусле, узја вранца,

Преко Зете пређе воде,

И на хату помамноме

Преко поља граду оде.

Лети вранац низ Растоке,

Као да га носе крила,

Док с бедема турска стража

Опазила попа Мила.

ђПа излазе из шанаца

да чуднога госта виде,

А питају један другог:

„Ко је, куд ће, откуд иде?

То је неко полудио,

Или иде на предају,

Или иде да погине?!“

Турске страже нагађају.

А поп Мило све је ближе

До турака и шанаца,

Пред собом је заморио

Бијеснога свога вранца.

Као што му доликује

Бира турске породице;

На најтврђе иде шанце,

На најљуће градске злице.

Па ако би погинуо

Да погине од јунака,

Од чувених и признатих,

Феризових потомака.

Устави га турска стража

На капији од Никшића.

Каза им се, и нареди,

„Зовите ми Мушовића!“

Када чуше Турци ко је,

Отрчаше капетану;

Мало затим и Мушовић

На капију градску бану.

Па кад виђе попа Мила

На бијесном вранцу своме,

Доласку се изненадном

Обрадова његовоме.

„Откуд јутрос, Јововићу?“

Веселијем гласом рече,

„Зар од књаза црногорског

У мој тврди град утече?

Примамо те објеручке,

Све ћемо ти опростити,

Живпту ти, харамбашо,

Вјеруј, неће ништа бити!“

Плану Мило: „Доста више!

Не будали без потребе;

Ја сам доша, капетане,

Да на мегдан зовем тебе!

Да докажем господару,

Да нијесам што он каже,

И ономе што ме пањка

И о мени свашта лаже.

Но се среми и изиђи

Бирај мјесто за мегдана!“

Те ријечи као муња

Погодише капетана.

Преблијеђе пред хајдуком

Из јуначке Марковине,

Јер је знао да од сабље

Његове се лако гине.

Не смје мегдан да прихвати,

Препаде се својој глави,

А на славу и на прошлост

Куће своје заборави.

Нијесу му као и он,

Страшљивице били стари,

Но јуначки, три вијека,

Са Никшићем управљали.

Излазили на мегдане

Најбољијем јунацима,

Сјекли главе црногорске

По брдима и кланцима.

Данас сабља Мујагина

Наче славу куће ове;

Нема срца да позиву

Јуначком се одазове.

Већ у страху, кукавички,

Знак на кулу стражи даде;

Јекну плотун са главице,

Поп погођен с коња паде.

Вранац стрекну и побјеже

Натраг, преко воде Зете,

А на Мила са сабљама,

Низ главицу Турци лете.

Па се грабе ко ће прије

Махнут сабљом по соколу,

За чије је име чуо

И цар Хамид у Стамболу.

На мртвога попа стиже

Феризовић Хасан први;

Звизну сабља – глава паде

У сточену локву крви.

На највећу градску кулу,

На врх хара Мушовића,

Истакнуше Турци главу

Попа Мила Јововића.

Са стржевог оштрог коца

Гледа Мило са висине,

Како му се Турци зоре

И по граду шенлук чине.

А гавран се – црна птица,

Обрадова изненада,

Кад крваву видје главу,

Па се вије изнад града.

Примиче се изнад табље

Да на бедем падне тврди,

По старијем навикама

Мушку главу да нагрди.

А кријући – из харема,

Кроз пенџере вире буле,

Да чувену виде главу

Српског попа на врх куле.

Не могу се нагледати

Ни ишчудит буле младе,

Па питају једна другу:

„Што поповске нема браде?“

Но кад вранац зарзао

Пред шатором попа Мила,

Сва се војска црногорска

У логору узбунила.

Јер се јаду досјетише,

Па планове тајне граде;

Мало затим турска стража

Обезглављен леш предаде.

Кад видјеше труп без главе

Чувенога харамбаше,

Све војводе и војноци,

У логору заплакаше.

Смркнуло се књазу лице,

Много жали попа Мила,

Јер његова ријеч, јутрос,

Повод му је смрти била.

Па дозива перјанике

И овако каже њима:

„Сахраните попа мила

Са највећим почастима!

Јер је Мило заслужио

Кроз сто тешких окршаја,

Да с јуначким почастима

Сахранимо љутог змаја.

Учесник је свих битака,

Од Бојане па до Дрине,

Па иако данас лудо

Оде у град да погине!“

А ујутро, у свитање,

Једна храбра жена млада

Провуче се кроз шанчеве

Из Никшића – турског града.

А устави је наша стража,

А Госпава њима каза:

„Носим нешто много важно

За Николу – вашег књаза.“

Кад је прими књаз Никола

Црногорка кршна ова,

Дар потеже необични

Господара те дарова.

Књаз мараму одвезао,

Кад крвава у њој глава,

Али познат не могаше

Попа Мила, љутог лава.

Крв се смрзла и покрила

Дивно лице у јунака,

Познати га не би могла

Ни рођена Ћетна мајка.

Крвљу очи заливене,

Умршена коса дуга,

Кад господар дозна ко је,

На срце му паде туга.

А Госпава причат поче:

„По поноћи ноћас, књаже,

Провукох се кроз шанчеве

И кроз густе турске страже.

Успузах се кроз зидине

Тврдог хара Мушовића,

И украдох са врх табље

Главу Мила Јововића.

Зар јуначку главу ову

Гледат како кљују птице,

А да срце наслађују

Никшићани – љуте злице!“

Књаз крваву узе главу

И овако проговара:

„Попе Мило, зашто јутрос

Ожалости господара?

Ја се с тобо нашалио

А ти као муња плану,

И однесе на дар галаву

Никшићкоме капетану.

Ко би мога помислити

Да ћеш тако учинити

И без ништа, без потребе,

Главу своју изгубити.

По јунаштву и памети

У прве те бројих људе,

Данас твојој црној смрти

Црногорци сви се чуде!“

Па Новаку Рамовоме

Књаз Милову главу даде;

Новак главу пољубио

И овако зборит' стаде:

„Стрико Мило, грдна рано,

Какве су те тешке муке

Наћерале да улетиш,

У град Никшић – међу Турке?

Ко те, стрико, оклевета

И отрова љутом злобом;

Што ме не зва када пође,

Да погинем и ја с тобом?

Тебе Турци не убише,

Већ лаж, мржња и клевета,

Оних што им твоја слава

И јуначко име смета!“

Погледа га књаз љутито,

Па наредбу хитну дава

Да се Милов гроб откопа

И сахрани с трупом глава.

Ето тако попа Мила

Плаховитост скупо кошта,

Под тврдијем зидинама

Крвавога Оногошта.

Да докаже своју вјерност

Пред Николом господаром,

Ко Обилић некад што је

На Косово пред Лазаром.