Разура Пециреп Лазара

РАЗУРА  ЛАЗАРА ПЕЦИРЕПА

Прије зоре и бијела дана,

Подиже се чета Никшићана

И пред њоме Бећа Пељевићу,

Што му нема равна у Никшићу.

Води Бећа свог Омера сина,

Момка млада од двадес, година.

Окренуше пут Херцеговине

И Голије високе планине.

Срећно прошли кроз Дугу крваву,

Ђе су многи изгубили главу,

Ђе је гробље Срба и Турака;

У Голију стигли прије мрака.

Силан Бећа пред дружином јаше,

Док високу кулу угледаше,

А око ње камену авлију

А на њојзи гвоздену капију,

А според ње штале и торове,

А изнад ње јеле и борове,

То је кула Пециреп Лазара,

Што му нема по јунаштву пара.

Са два брата – Радом и Богданом,

Што скренули не би пред султаном,

О јаду су забавили Турке

Предводећи низ Дугу хајдуке.

Никад харач нијесу плаћали,

Ни Турцима дугове враћали.

Бијелу су кулу утврдили

И огромне овце закрдили;

За њих паре нијесу давали,

Но с катуна турских отимали;

А имају сестру Анђелију,

Што је нема љепше у Голију;

Дивна као нагоркиња вила –

Љепота се њена огласила,

Те долазе просци са свих страна:

Из Голије, Пиве и Бањана,

А Турци се хвале уз ракију

Да ће отет младу Анђелију,

Па се синоћ и Бећа зарече,

И на хару Мушовића рече:

Анђелију да ће заробити,

И Омера са њом оженити,

И да ће јој браћу погубити,

Или да ће главу изгубити.

И због тога у Голију стиже,

Но кад кули примакли се ближе,

Мрке су их вашке напануле,

А с прозора од бијеле куле,

Пушчане се цијеви бљецнише;

Застадоше Турци и стрекнуше;

Али Бећа збунио се није,

Но Лазара зове са авлије:

„О Лазаре Пециреповићу!

Ја сам главом Бећа Пељевићу!

Ја и моја чета одабрана

Не тражимо кавге ни мегдана;

Баталимо зађевице старе –

Отвори нам кулу Лазаре,

И дај вјеру, а дајем ти вјеру,

Па нам спреми конак и вечеру,

Да ноћимо и да одмарамо,

Као људи да разговарамо!“

Турке на кулу изведе

И у чело софре Бећу сједе.

Пију Турци каву и ракију,

А гледају крадом Анђелију.

Онда Бећа говорити стаде:

„Чуј Лазаре, Богдане и Раде;

Турци зборе по Никшићу граду

За сестру ви – Анђелију младу,

Да је љепша од нашијех була –

С љепотом се надалеко чула;

А ја имам на женидбу сина,

Нема љепшег у Никшић Турчина;

Виђен момак, без икакве мане,

А ево га с моје десне стране.

Ја сам код вас дош'о у Голију

Да за сина просим Анђелију!“

Скочи Лазар па говори Бећи:

„Пељевићу, кавгу не замећи!

Шта то причаш, кукала ти мајка,

Зар да сестру удам у Турака?

Прије би је у јаму турио,

Прије би јој очи извадио,

Прије би је коњма на репове,

Него да се твоја снаха зове.

Да потурчим сестру јединицу,

Да у харем живи – у тавницу;

Да је никад не могу виђети,

Да се мора од људи стиђети!

Но прекини, Пељевићу Бећа,

Зар ми, рђо, прије не обећа,

Да нијеси дошао због свађе,

Но умукни, и прођи се Анђе!“

Дрскост Бећу увриједи ова;

Српску вјеру Лазару опсова;

Оштру сабљу до пола извуче,

Па му вели: „Не лудуј хајдуче!

Мислиш да ћеш да препанеш Бећу,

А ја више ни питат те нећу,

Но ћу вашу Анђелију младу,

Да поведем никшићкоме граду.

Прво ћу јој промијенит вјеру,

Па је онда дат сину Омеру.

Ријеч једну не смијете рећи,

Или ћу вас на мјесту сасјећи!“

Скочи Лазар и ханџар истрже,

А браћа му – од стријеле брже,

С чивилука пушке докопаше

И из куле Турке ишћераше.

Не шћеше им да посјеку главе,

Да бијелу кулу не крваве.

Умакоше Турци у мрак густи,

Осташе им џефердари пусти,

Осташе им коњи оседлани,

Око танке куле повезани,

Онда Бећа, из густог омара,

Пецирепа дозива Лазара:

„О Лазаре, курвин копиљане,

Запамтићеш Турке Никшићане

И крваво платити за ово –

Бећа ће те посјетит поново!

Неће проћи ни петнаест дана,

Покупит ћу стотину грађана,

Изаћи ћу с њима у Голију

И отети вашу Анђелију;

Бијеле ви овце одјавити,

А танку ви кулу запалити,

А вас, сва три, живе ухватити

На тешке муке ударити,

А најпосље на колац набити!“

Ово Турчин у иједу рече

И кроз омар букови утече.

Потуца се Бећа са дружином

Кроз ноћ црну – Голијом планином,

Без вечере и без коначишта,

Ниђе куће, ниђе катуништа,

Да одморе и да склоне главу –

Није лако низ Дугу крваву,

Усред дана бијелога проћи,

А не Бећа, с дружином, по ноћи!

А каква је Дуга ојађела:

Кроз омаре и уска ждријела,

Вире кости из шушња букова,

Смуцају се буљуци вукова;

Усред подне и дана бијела,

Вуку људска без глава тијела.

Мртви коњи леже око пута,

На њих бојна седла – не скинута.

На лешине орлови слијећу,

А гаврани гракћу по дрвећу.

Смрачили се букови омари –

Црни ђаво Дугом господари!

Нијесу се грчки Термопили

По злу, као Дуга огласили,

Нит су горе мрачног Маратона,

Оглашене јадом као она.

Али Бећа – са стотину срећа,

Дугу прође – и у Никшић дође,

Смишљајући крваву освету;

Онда стаде окупљати чету,

Нема мира, него Турке бира.

Све по пушци и десници руци,

Скупљају се Никшићани Турци.

Испред хара Мушовића бега,

Стиже Турчин – бољи од бољега.

Силна војска крену из Никшића

На три брата, Пециреповића.

Кад стигоше у Голију Турци,

Нађоше се на великој муци,

Јер им неко каза од чобана,

Да је Лазар прије пет-шес дана

Издигао при врху Голије,

Ту је катун његов од раније,

На Борову главу, у Долове,

Ђе колибе има и торове,

Па не знају ђе ће Анђа бити,

На коју ће страну ударити?

Онда Бећа Пељевићу вели:

„Да се хитно војска подијели,

Па да чете направимо двије –

Тако нам је много сигурније!

Ја ћу с једном кулу разорити,

А Омер ће другу предводити

И Лазарев катун опколити –

Тамо мора Анђелија бити!

Купи скоруп на планини, млада –

Чувајте се Богдана и Рада!“

Стиже Бећа Долу Реповића,

Ђе је кула Пециреповића,

Па на кулу Турци навалише

И око ње штале запалише.

Сам се Лазар нашао у кули,

Кад су на њу Турци насрнули,

Па он мушки танку кулу брани –

Не могу јој ништа Никшићани.

Наваљују на авлијска врата,

Лешевима турским затрпата;

Докле главње на кров избацише –

Суве штице ватру прихватише;

Сукну пламен и кумбуље дима,

Али Лазар тајни излаз има.

Турци мисле: у кулу сагоре,

А он густе дохвати се горе,

Па похита браћи да поможе,

Пошто кулу спасити не може.

Но шта Омер Пељевићу чини,

На високој Голији планини?

Опколио катун са свих страна,

Пецирепа Рада и Богдана.

Тек бијаше опучила зора,

Залајаше вашке око тора;

Поскакаше Раде и Богдане,

Познадоше Турке Никшићане.

Колиби се прикрадају Турци,

Бијеле се чалме и саруци,

Па тргнуше оштре јатагане,

Да се од зла изненадног бране.

Наста борба мучна и крвава;

Посјекоше седам-осам глава,

Али ко ће одољети сили?

Крвнички су Турци навалили.

Кад виђеше да ће да изгину,

Одступише браћа уз планину;

Анђелија полећела к њима,

Да у руке не падне Турцима,

Но је Омер виђе и претече,

Те не мога млада да утече,

Већ у ропство паде Пељевићу

Да је води крвавом Никшићу.

Онда Турци катун запалише,

И бијеле овце појавише,

А на силу воде Анђелију

Низ високу планину Голију.

Лазар стиже кад све касно бјеше,

Но га пушка кроз планину тјеше;

Препознаје братске џефердаре,

Ђе се чују кроз густе омаре.

По пушчаном гласу браћу нађе,

Па кад виђе да му нема Анђе,

Тешка га је спопанула мука,

Па три горска полећеше вука;

Код Злоступа Турке претекоше

И ту десет глава посјекоше,

Али Турци младу Анђелију,

Мушки бране и вјешто је крију.

Кад на улаз од Дуге су били,

Засједе су јаке поставили

Љуте злице, од Никшића града,

Те убише Богдана и Рада,

И русе им одсјекоше главе

Те онако јадне и крваве

На дар доби сестра Анђелија,

Која писну као љута змија.

Носи братске у наручју главе,

За њом овце пут Никшића јаве.

Стоји јека низ Дугу омара,

Од тутњаве звона и чактара.

Анђа главе сузама умива,.

А крв братска низа њу се слива;

Тужи, млада, Богдана и Рада:

„Куку браћо! – јада изненада!

Гдје нас клети Турци разорише;

Вас побише мене заробише,

Да ме турче – и у харем муче!

Па ће ваше да ми отму главе,

Да заките бедеме крваве,

Ђе ће братско нагрдити лице

Гавранови – птице злогласнице.

Куку мене! – Раде и Богдане,

Куку браћо! – непреболне ране!

Мој Лазаре, мој наде једини,

Још ти чујем пушку по планини –

Избави ме ропства ил' погини;

Да те људи не би прекорили,

Како су ме Турци заробили

И у мрачни харем Затворили!“

Све то Лазар слуша и гледа,

Изнад Дуге са високих греда;

Прати Турке пут Никшића града –

Свети браћу – Богдана и Рада.

Но кад Бећи муке додијаше,

Он Омера сина дозиваше:

„Мој Омере, нађоше нас јади!

Један хајдук шта од нас уради?

Од како је браћу изгубио,

Тридесет је Турака убио!

Нико, данас, из Дуге крваве,

Неће русе износити главе!

Отеће нам Анђелију младу,

Него бјежи никшићкоме граду;

Води Анђу – омичи што прије,

Спасавај се, докле касно није!“

Гледа Лазар са стрмене греде,

Анђелију Омер ђе поведе;

Само један фишек што још има,

Па на нишан Турчина узима,

Но не може никако од Анђе

Да Омера Пељевића гађе.

Кад му успје, те знак сестри даде,

Анђа хитро на кољена паде;

Пушка плану – Омер мртав пану.

Анђелија ко да доби крила,

Брату своме полећела била,

А Лазар јој виче из главице:

„Баци главе, божја несретнице!

Од мртвије више фајде није,

Но с Омера скини фишеклије!“

То се Анђа натраг повратила

И оружје с њега покупила

Па ко муња до брата долеће –

Опет Лазар да мирује неће.

Него Турке пут Никшића прати,

Дако овце отме и поврати;

Све до изнад Горњепољског вира,

Лазар Турке џефердаром бира.

Кад му опет фишека нестаде,

Онда Бећу дозивати стаде:

„О крвниче , Бећа Пељевићу,

Залуд бјежиш тврдоме Никшићу!

Видиш да ти данас спаса нема,

Пратићу те до градских бедема;

Не можеш ми никако умаћи,

Мораћеш ми на нишан изаћи!“

Зати Бећу на мегдан позива,

Али му се Турчин не одзива,

А Лазар га вреба да га гађе,

Па кад му се на нишану нађе

И фишеком задњим Бећу рани,

У помоћ му стигли Голијани;

Под оружјем тридесет момака

И пред њима два добра јунака:

Мрки хајдук, Зелене Вишњићу,

И сив соко, Томо Томовићу;

У кланцима Врзипова дола,

Турске чете исјекоше пола.

Од сотину – двадесет претече

И са Бећом у Никшић утече.

Онда Лазар кад се над'о није,

Опет овце врати пут Голије,

Па кад стиже код жалосне куле,

Тешке су га муке спопануле:

Зјапе црни напукли зидови,

Сагореле штале и стогови,

Обаљене међе и торови,

Као да су гађали громови!

Нити има колибе, ни куће,

Нити нада за дане будуће.

Стоје црна и пуста згаришта;

Нема браће, нема ниђе ништа,

Само Анђа с двије братске главе –

Још их носи и љуби крваве;

Па је тога баксузнога дана,

Сахранио Рада и Богдана.

Ту се на гроб зарекао браћи,

Да ће Бећу Пељевића смаћи,

Да ће Никшић у црно завити,

Да се никад неће оканити

Турских глава и братске освете,

Док га смртна ура не пресрете.

Па остави планину Голију,

И поведе сестру Анђелију

У јуначко село Велестово,

Одакле је дуг хајдуково

И светио разуру крваву,

А стекао неумрлу славу.

Прескако је бедеме града,

Да освети Богдана и Рада.

Палио је по Никшићу куле

И у црно завијао буле.

Дрхтао је Никшић од Лазара

А на њ, даве стизале до цара.