Погибија Ђулек - бега у Дуги

Састало се седам ага,

У Мостару, на дивану,

Па разговор запођели

О јунаштву и мегдану.

Међу њима Ђулек-беже —

Арнаутин — змија љута,

Који цару ниједноме

Склонио се не би с пута.

Сједи Ђулек, мрко гледа,

Ни с ким ништа не говори,

А аге се распричале

О јуначкој Црној Гори.

Све се један другом жали

На хајдуке црногорске,

Колико је Црна Гора

Позобала турске војске.

Не дају им ниђе мира,

Црногорске харамбаше;

И у Травник, и у Стамбол,

Од њих стрепе турске паше.

Док Дедага Ченгић скочи,

Са дивана и серџаде,

Па на мрске Црногорце

Турцима се жалит' стаде:

„Ја не могу живјет' више

У равноме Гацку пољу,

Од чета сам црногорских

Нашао се у невољу.

Пандуре ми исјекоше

У авлију ускачући;

Богат плијен оћераше,

У сред подне пјевајући.

Не смију се од њих више

Кућна врата да отворе,

У сред подне плијен гоне

И бијеле куле горе.

Голију су запосјели,

И крвави кланац Дугу;

Нашу грдну касапницу

И вјечиту турску тугу.

У невољи Никшић цмили,

Без оружја и без хране.

Како тајин добачити,

Кад низ Дугу Власи бране?

Да цар крене из Стамбола,

Са читавом својом војском,

У Дугу би настрадао,

Пред засједом црногорском.

Једна мала шака људи

Од јунаштва чини чуда!

Нема тога к'о би мог'о

Без грдила проћи туда!

Помажу им Голијани,

И у чете иду с њима;

Стањују се до Мостара,

С црногорским хајдуцима.

Робе, пале и сијеку,

Турске аге и бегове.

И ко такве одметнике

Да царевом рајом зове?

Кад низ Дугу Турци крену,

Они јаве хајдуцима;

И у сваком томе боју,

Голијана пола има.

И без тога, они сами,

С Турцима се често бију,

Треба војску покупити

И ударит' на Голију.

Уништити ово племе,

Што је повод наших мука;

То гнијездо разорити —

Разбојника и хајдука.

Онда би се врата Дуге

Отворила с ове стране.

Када бисмо из Голије

Раселили Голијане!“

Још Дедага зборит' ћаше,

Него скочи Ђулек-беже,

Пут Дедаге полетио

И кубуру на њ, потеже:

„Мучи рђо, неваљала

И изроде земље наше,

Како су те устрашиле

Црногорске харамбаше!

Стид те није да се жалиш,

На двадесет Голијана;

Још, син силнпг Смаил-аге,

Што му није било равна!

Како си се препануо,

Неваљалој својој глави;

Кукавице од јунака —

Ти нијеси Турчин прави?

Ако ти је Смаил-ага

Погинуо од Дробњака,

Није турска царевина

Останула без јунака!

Од тебе је по Дробњаку,

Закукала мајка многа,

А крвника, твога оца,

Не посјече ни једнога.

Што Цетиње не сагоре?

Што Владику не ухвати?

По његовом наговору,

Смаил-ага главом плати!

А тако ми турске вјере

И оружја свијетлога,

Хоћу војску покупити

Да осветим баба твога.

Низ Дугу чу загазити,

Кад бастало тебе није,

Па нека се испријечи

На пут неко, ако смије!

Из Дуге ће Црногорци

Разбјежат' се на све стране,

Зар да једна шака људи

На пут мојој сили стане?

Па у Никшић када стигнем,

Хоћу скупит' силну војску

И са њоме ударити

На границу црногорску.

Право идем на Цетиње,

Да ухватим књаз-Данила

И да створим рушевину,

Престоница ђе је била.

А онда ћу сваки кутак

Црногорски претражити,

И све огњем сагорети —

Црну Гору истражити!

Што се зове црногорско —

Ништа нећу оставити;

Више неће Црне Горе,

Ни народа тога бити.

Нећу тражит' одобрење,

Ни од цара, ни везира,

Да уништим племе које

Турском царству не да мира!

А ти држи за димије,

Не одмичи од кадуне,

А нек бабо, неосвећен,

Из гроба те стари куне!“

То изрече и излеће,

Као манит са дивана,

Па је војску по Мостару

Покупио истог дана.

И у Гацко с војском стиже —

Колико се Турчин зори,

Од инате Дедагина,

Под Липником ологори.

А Дедага смишља шта ће,

Нити једе, нити пије!

Да га изда то обичај

Код Турака био није?

Али бијес и увреда,

Савлада га мимо друге,

Те код попа Зимоњића

Посла двије вјерне слуге.

Да му кажу план Ђулеков,

И колико води војске,

Па он нека извијести

Харамбаше црногорске.

Та је вијест мила била,

Старом попу Зимоњићу,

Па сердару у Бањане,

Поручује Миљанићу.

Да са војском Ђулек иде,

Да низ тврду Дугу прође.

Срећом ту се затревише

Црногорске четовође.

Сердар Шћепан и поп Лука,

И са њима чете двије;

Бјеху пошли рад плијена,

Код бегова гатачкије.

Тревише се на окупу,

Црногорске харамбаше,

Па на ноге поскакаше

И оружје докопаше.

Утес брдо прегазише —

У Голију војска сађе;

Ту сердара Канкараша

И његову чету нађе.

Ту се војска смијешала,

Па похита уз Голију,

А пред њом се харамбаше,

Ко соколи сиви вију.

У крваву стигли Дугу,

Коју по злу памте Турци,

Ђе се људским месом хране

Из планине мрки вуци.

Ђе су кости на гомиле,

Око пута разбацане;

Ђе су безброј пута Турци

Доживјели црне дане.

Ђе је крвљу од јунака

Заливена свака клада;

Одакле се „аман“ чуо

До бијелог Цариграда.

Ђе у подне мрки вуци,

Скубу месо са лешина;

Ђе је грдно настрадало

Безброј турских старешина.

Ту хајдучких чета има,

И по дану и по ноћи;

Тешко томе ко покуша,

Кроз крваву Дугу проћи!

Ту смјестише харамбаше,

Црногорце своје љуте,

Да чекају Ђулек-бега

И његове Арнауте.

А из Гацка, истог дана,

Ђулек силну војску диже,

И на Крстац код Суљаге

Звиздић-бега старог стиже.

Одатле се Злоступ види,

Ђе зло вазда турке чека,

Као да је ово мјесто

Злом проклела сила нека.

Ту су врата мрачне Дуге,

И на ови кланац уски,

Ту је био три вијека,

Неизбјежни пораз турски.

Одатле се Дуга пружа —

То су други Термопили:

Ту су вазда Црногорци

На пут стали турској сили.

За четири сата хода,

Не може је пјешак проћи.

У сред подне, кад је ведро,

Дуга личи мрачној ноћи.

С једног краја, стрма страна,

С боровима и јелама,

А са другог, са високим

Стрменијем литицама.

Али Ђулек страха нема;

Бијеснога хата јаше,

Не плаши га мрачна Дуга,

Ни хајдучке харамбаше.

Колико је осилио,

Аси-Турчин мимо друге,

Повео је харем була,

Кроз стравичне кланце Дуге.

Четири му јашу жене,

На четири силна хата.

Ко на Ћабу да их води —

Толико је на њих злата!

Кроз фереџе погледују,

Изнад себе брда сура,

И костуре око пута,

Од Турака и каура.

Од страха се буле тресу;

Куну себе и Ђулека;

Знају да их зло некакво

У тијесне кланце чека.

Турска сила најавила,

А пред њоме Ђулег-беже,

Трубе јече, бубњи бију —

Сва Голија одлијеже.

Куда иду земља тресе,

Од велике војске турске —

Пред њоме би да их сретну,

Застануле трупе руске.

Али једну шаку људи —

Црногорских соколова,

Не препада ни збуњује

Моћна сила Ђулекова.

Запанули и чекају

С обадвије стране пута,

И међу се упуштише

Ђулек-бега — Арнаута.

Још бој не би започео

Докле пола прође војске,

Па тек онда да ударе

Харамбаше црногорске.

Но нагази Турчин један,

На Шћепана поред пута,

Па је сердар упитао

Представљеног Арнаута:

„Је ли прош'о Ђулек-беже,

Ил' је војсци у средину?“

Али мјесто одговора,

У руци му сабља сину.

А из свега гласа викну:

„Карадаг је око пута!“

Шћепан трже пушку малу,

Те с њом уби Арнаута.

У то љути бој отпоче

Кроз омаре и пропланке

Загрмљеше са свих страна

Црногорске пушке танке.

Збунила се турска војска,

Па нит' бјежи, нит'се брани,

Док ханџаре истргнуше,

Соколови — Катуњани.

У том страшна касапница

Кроз омаре густе поче,

А потоци људске крви,

Низ стрмене кланце точе.

Сердар Шћепан и поп Лука

Међу Турке загон чине,

Рекао би да се грабе,

Ко ће први да погине.

С друге стране Голијани,

И пред њима сердар Дука,

Од јунаштва чуда чине,

Ђе највећа бјеше мука.

Ђе су љути Арнаути,

Страховити отпор дали,

Те су кланце и пролазе

Лешевима затрпали.

Бране силног Ђулек-бега

И његове младе буле,

Да у руке црногорске

Не би ропства допануле.

Бањани су с бочне стране,

Ударили изненада,

Под њиховим ханџарима,

Леш до леша — турски пада.

Пред њима је сердар Ђоко,

Огрезнуо вас у крви;

Ђе ударит' лако није

Он с ханџаром иде први.

Виђе грдну погибију,

Усред Дуге турска сила,

Па побјеже са бојишта,

Низ омари и точила.

Сам остаде на бојишту,

Са булама Ђулек-беже

Жао му их оставити,

А срамота да побјеже.

Па сијече Црногорце

И одгони од харема,

Но кад виђе у зло доба,

Да ни њему спаса нема.

Сколили га Црногорци,

С ханџарима, са свих страна,

Па је буле напуштио

И побјеже са мегдана.

Уз литице једне греде,

Бијеснога нагна хата

Куда пјешак проћ, не може,

А не Ђулек на алата.

Не би туда Абди –Љуца

На Котура проћи мога,

А изиђе Ђулек-беже,

На алата помамнога.

Згледаше се црногорци,

Јер виђоше да утече,

Али соко — Мика Вуков,

Заскочи га и претече.

На врх саме провалије,

Оштрог гвожђа стаде звека:

С голом сабљом љути Цуца,

Наваљује на Ђулека.

С бијесног свога хата,

Јуначки се Ђулек брани,

Док најпослије Стевовића

По врх главе сабљом рани.

Плану Цуца — и у љутњи,

Грдну ријеч бегу рече:

Сабљом ману и Ђулеку

Десну руку одсијече.

Па растрије крв са лица,

Приђе ближе, јаче ману,

Докле глава Ђулекова

Под алата коња пану.

Тад виђеше буле младе

Да погибе Ђулек-беже,

А око њих на гомиле,

Исјечени Турци леже.

Пролијећу турски коњи,

Кроз пропланке и омаре,

По бојишту траже своје,

Изгубљене господаре.

Стоји јаук рањеника —

На самрти помоћ ишту.

Мртви коњи и јунаци,

У крв леже — по бојишту.

Од страха би и од јада,

Полудјеле горске виле,

А не буле што нијесу

Из харема излазиле.

Скупљају се Црногорци,

Да бегове виде буле,

Што су саме усред Дуге,

Без заштите остануле.

Страх их хвата од хајдука,

Од њих стрепе моћне паше;

Друга вјера, а ћуд дивља —

С њима Турци дјецу плаше!

Ђердане ће да им скину,

И пршћење златно с руку,

Па ћемере и минђуше

И низове белензука.

Фереџе ће да им макну

И бијело виде лице,

Па ће ћеиф да проводе,

На несрећне удовице.

А онда ће да робују,

И да живе у пећине,

У проклетој Црној Гори,

Да проводе дане црне.

Но им сердар Шћепан рече:

„Не бојте се, младе буле,

Не плачите што сте ропства,

Црногорског допануле.

Црногорци не дирају

Част и образ туђе жене,

Нит' их држе као Турци,

У харему затворене.

Вас дирати неће нико,

Нити ћете робље бити;

Моји ће вас Црногорци

До на Крстац испратити.

Ако ћете у град Никшић,

Опет ћу ви пратњу дати;

Нико неће на част вашу,

Ни на образ насртати!“

Клањају се смјерно буле,

Челом коњма гриву тичу:

„Аферим ти, харамбашо!“

Кроз плач тужно у глас вичу:

„Ми нећемо у град Никшић,

Него натраг — пут Мостара,

А ово ће да се чује

До Стамбола и до цара.

Да су нама Црногорци,

Са бојишта пратњу дали

И својијем робињама,

Част и образ сачували.

Таквих људи не постоји

У читаво царство наше,

Хвала вама по сто пута,

Црногорске харамбаше!“

И одоше нетакнуте

Ђулекове удовице,

Ни фереџе не подиже

Нико да им види лице.

Пратише их до на Крстац,

До Звиздића танке куле;

Ту су Турци преузели

Ђулекове младе буле.

А у Дугу Црногорци,

Шемлук чине из пушака,

И скидају по бојишту,

Богат плијен са Турака.

Искупише турске главе —

Читаво их брдо има,

Још би једна Ћеле-кула

Озидат' се могла с њима!