Црногорска Спартанка

На Граховцу, пољу од мегдана,

Војске су се смијешале двије:

Осам страшних и крвавих дана,

Тешка борба престајала није.

Турска војска, одморна и јака,

А по броју већа седам пута;

Наваљује на шаку горштака,

Ко аждаја, ненасита, љута.

У сред страшне треске и ломљаве,

У гомиле сасјечених људи;

Кадри-паша остаде без главе,

Црногорска сабља му пресуди.

Нестало је олова и праха,

Па ханџари сијевају љути;

Турска војска, безумна од страха,

Види да ће листом изгинути.

Онда турци почеше да бкеже,

Побацаше сабље и кубуре;

Ту их мртвих на хиљаде леже,

Кроз крваве кланце и гудуре.

А Цетиње с нестрпљењем чека,

Завршетак историјске битке;

Кад ће звона манастирских јека,

Поздравити славне побједнике.

Књаз Данило замишљено шета,

На миркове гласнике се љути;

Силна маса скупљенога свијета,

Пред Биљардом покајнички ћути.

Док одједном уз Цетињско поље,

Перјаник се на коњу појави;

Књаз потрча преда њ брже-боље,

А страхује шта ће да му јави.

Не познаде перјаника Мата,

Вас је крвав, на њ је десет рана;

Већ на прси медаље од злата,

И под њиме вранца од мегдана.

„Весели су гласи господару!

Ми смо срећне доживјели дане,

Сломили смо крила турском цару!“

— Виче Мато а притиска ране.

Још то Мато изрекао није,

Загрмјеше стотине пушака;

У знак грдне турске погибије,

И побједе граховских јунака.

Зајечаше звона с богомоље,

Јекну пјесма цетињскијем градом:

Сво цетињско одјекује поље,

Заљуља се коло пред Биљардом.

Док ево ти другог перјаника,

На турскога отетога хата;

Носи писмо од војводе Мирка,

Са Граховца главнога команданта.

Књаз читаше писмо од војводе,

С пуно пажње и веселе жеље:

Док се смрачи — и у коло оде,

Те прекиде народно весеље.

Не зна народ о чему се ради:

„Шта би ово“ у чуду се пита,

Из њедара књаз писмо извади,

И пред свима отпоче да чита:

„Драги брате, господару мили,

Јављам ти се с крвавог Граховца:

Ми смо турску силу саломили,

Да се прича док је Црногорца.

Граховац је — Косово постало,

То је људска лазина крвава;

Ту је мало живијех остало,

Као снопље — лешеви без главе.

Колико је мртвијех тијела:

Да долети Равијојла вила,

И да броји три дана бијела,

И опет их неби избројила.

Кадри-пашу, турског команданта,

Будућега великога везира;

Оштра сабља шину иза врата,

Црну Гору више да не дира!

Док је Црне Горе и Цетиња,

И на Ловћен гроба владичина;

Граховац ће бит' наша светиња,

И јуначке славе величина.

Књаже, брате, никад тако прије,

Не кошта нас добијена слава;

Хиљаде су погинуле двије,

Биранијех црногорских глава.

Међу њима три сокола сива:

Три најбоља Црногорца твоја,

Ђе се слава са сабљом добива,

У моменту најжешћега боја.

Прво ти је поп Јововић Лука,

Испод Гарча, високе планине;

Твоја десна из рамена рука,

Из јуначког села Марковине.

А друго је поп Ђуро Кусовац,

С Љуботиња — војвода признати;

Твој најбољи мрки Црногорац,

Који ће се вјечно спомињати.

А треће је дика перјаника;

Манојловић Ристо из Голије,

Змај огњени, Обилића лика,

Ни вила му равна била није.

Име ће се њима спомињати,

Док постоји наше историје;

Гусле ће их српске прослављати,

Докле сунце Црну Гору грије!“

Писмо стави за џамадан златни,

Па говори скупљеном народу:

„Мој народе, витешки и патни,

Колико нас паде за слободу?!

Сви сте чули шта ми Мирко пише,

Колико ми бораце нестаде;

Није живих остануло више,

Него што их на Граховац паде.

Да ми нико погинуо није,

Него Ристо, Ђуро и поп Лука;

За три ове јуначке делије,

Сва би Црна Гора да закука.

Иако ће побједа граховска,

У свјетске се писат' историје;

Нек умукне пјесма црногорска,

Нама данас до весеља није!“

Књаз бијаше смркнутога лица,

Крупне сузе смутиле му очи;

Докле једна поносна старица,

Из народа, пред књаза искочи:

„Господару! Шта уради ово?

Због чега си прекрстио руке?

Нека пјесма одјекне поново;

Ја сам мајка Јововића Луке!

Ја сам Луку јунаштву учила,

Да јуначки треба да погине;

Ђе потреба највећа би била,

За слободу своје отаџбине.

Свој је живот за слободу дао,

Ђе су оштре сабље сијевале;

Јуначки је на бојишту пао,

Јунаци се сузама не жале!

Поносна сам са његовом смрти

Живот даде ђе га треба дати;

Па весеље треба наставити,

А ја и ти, књаже, заиграти!“

И старица Јововића Ћетна,

Не марећи за полом граховски;

С погибијом свога сина сретна,

Заиграла, с књазом, црногорски.

Пјесма јекну јаче него прије,

С манастира звона загрмљеше;

Још Цетиње не доживље прије,

Свечаности ни прославе љепше.

Црна Горо, тврда и врлетна,

Благо твојим крвавим кланцима!

Ти ћеш бити поносна и сретна,

И богата земља с јунацима!

Докле мајке, као Ћетна што је,

Мушког срца, тврђег од камена;

Рађају ти браниоце твоје,

Призната ћеш бити и чувена.

Па зар не би величина ова,

Задивила чувене Спартанке?

На глас смрти својијех синова;

Да играју црногорске мајке.

Ово само Црна Гора има,

Нико више на овом свијету!

Ко је раван с Црногорцима,

Кад се гине за слободу свету?